Postoji onaj savršen osećaj kada nešto uradite potpuno neplanirano. Ovo putovanje je baš takvo,  spontano i nezaboravno. Probudio sam se, devojka i ja smo pili kafu i razgovarali šta bi smo mogli da radimo. Imali smo neke pare u šteku, možemo do grada na piće. Seli smo u kola i umesto da odemo do grada, završili smo na auto-putu. I više se nismo zaustavljali. Prolazimo Bubanj potok i više nema povratka. Prolazimo kilometar za kilometrom, a i dalje ne znamo gde smo krenuli. Pogledamo auto-kartu koja se nalazila u pregradi i odlučujemo. 

Na stotom kilometru od Beograda silazimo sa auto-puta ( Markovac ), i krećemo ka Svilajncu. Stajemo u gradu da popijemo kafu. Nastavljamo ka Despotovcu. Stižemo u grad despota Stefana, sa svih strana nalaze se parkirani automobili. Jedva prolazimo kroz centar i nastavljamo dalje. Na raskrsnici nas tabla upućuje  na dva puta, pravo prema manastiru Manasija, desno prema vodopadu Lisine. Nastavljamo pravo. Do Manasije se vozimo nekih pet minuta. Ispred nas se niotkuda pojavljuju masivne zidine koje okružuju ovaj predivan manastir. 

U crkvi se već nalazila grupa turista kojima je vodič davao istorijske podatke. Odnekud se začu glas, zabranjeno fotografisanje u manastiru. Dolazim do sarkofaga sa telom despota Stefana, zaista je neverovatan osećaj stajati pored  meni omiljene istorijske ličnosti. Izlazimo iz crkve i penjemo se stepeništem na Despotovoj kuli. Na vrhu se nalazi jedan ruski fotograf, koji nam nešto objašnjava. Jedva se sporazumevamo, fotografiše nas i odlazi. Napuštamo Manasiju. 

Vraćamo se ka Despotovcu i stžemo do raskrsnice sa tablom. Skrećemo ka Lisinama. Dočekuje nas vrlo neprijatno iznenađenje. Put koji vodi do Lisina, inače dug 18 km, je poprilično loš. Jedva se krećemo, udaramo u svaku rupu na putu. Napokon stižemo do boljeg dela puta. Prolazimo kraj nekoliko sela i stižemo u Strmosten. Blizu smo. Sve vreme čujemo žubor vode, i najzad, ispred nas se pojavljuje reka Resava. Stigli smo.

Stajemo na parking ispred restorana Đula. Ulazimo u restoran u kome nas dočekuje neverovatan čovek. To je konobar Zoran Filipović, zvani Filip. Posle pola sata i par popijenih piva, shvatamo da smo stekli novog prijatelja. Nismo završili,moramo dalje. Sedamo u kola i stajemo na parking kod restorana Vodopad. Prolazimo kroz imanje prepuno pataka i paunova. Nastavljamo ka vodopadu. Zar se ovako nešto zaista nalazi u Srbiji? Posmatramo ovo čudo pod zaštitom države, i ne možemo da verujemo. Pravimo par fotografija i nastavljamo dalje. 

Prelazimo preko drvenog mostića i ulazimo u dvorište restorana Lisinski raj. Do nas dolazi Neša i pita nas šta želimo da poručimo. Izbor je veliki, uzimamo dva Jagodinska piva. Odavno nisam pio Jagodinsko pivo, oduševio sam se. Odlučujemo se da prenoćimo ovde. Idemo da lutamo pa ćemo se vratiti. Sedamo u kola i stižemo do restorana Žubor vrela. Prvo što smo ugledali su ribnjaci u kojima se gaji pastrmka. Upoznajemo se sa konobarom Milanom, i on nas odvodi do ribnjaka. Tamo se nalazila gazdarica. Pitamo je da li zna koliko otprilike ribe ima u ribnjaku? U ovom ima oko 6 000, a u drugom ima tačno 4 000. Kako znate da ima tačno 4 000 ? Lično sam brojala svaku :)

Uživamo u žuboru vode. Ubrzo shvatamo da je dan pri kraju. Odlazimo da proverimo da li nam je pripremljena soba. Pijemo još jedno piće i odlazimo da spavamo. Neša nam kaže da svi u devet odlaze i da ćemo celu noć biti sami na imanju. Ležemo oko deset sati. Budimo se rano ujutru. Izlazim na terasu. Svuda oko mene čuje se samo žubor vode. Gledam u vodu i uživam. Spuštam pogled, kraj moje noge ležao je gušter. Kada je primetio moje prisustvo, beži u saksiju sa cvećem. Kakav sjajan početak dana. Silazimo i čekamo da osoblje pristigne. Dobro jutro, kako ste spavali?

Donose nam kafu, jednu dunjevaču i medovaču. Poslužuju nam doručak. Na ražnju se okreće jagnje. Neša nam kaže da je ono rezervisano, ali da će nam ostaviti pola kilograma. Odlazimo u šetnju. Stižemo do izvora Velikog Vrela. Prelepo je. Voda izvire iz ogromnih stena, jedinstven prizor. 

Vreme leti. Vraćamo se na ručak. Jagnjetina se puši. Naručujemo nekoliko piva. Kakva uživancija. Odlazimo da se vidimo sa Filipom i Milanom, i dan je već pri kraju. Vraćamo se do Lisinskog raja, vreme je da krenemo na put. 

Pozdravljamo se sa svima, racunajte da cemo se vratiti za nekoliko nedelja. Glava je puna utisaka. Razgovaramo i srećni se vraćamo u Beograd. Ovo je jedno od najlepših iskustava u mom životu. Krenuli smo na jedno piće, a stigli smo u "raj".